Рассказ о посейдоне и аиде

Уместо теме коју провоцира филм, овде је покренута политикантска прича да ли ’Аиду’ треба приказати на јавном сервису. Грађанистичко крило опозиције тражи да се филм прикаже, док националисти критикују и саму помисао на то. Власт ћути и ослушкује вокс попули, а РТС мудрује да је то ствар уређивачког колегијума. То врзино коло показује да и грађанистима и националистима наводне вредности за које се боре служе тек за привлачење гласова. У том смислу, власт је бар поштена

Захваљујући стицају околности, филм „Куда идеш, Аида” постао је својеврсни таблоидни хит у Србији. Филм је мало ко гледао, али сви према њему имају изграђен став.

Филм се, кажимо одмах, могао звати и „Кво вадис, Милице” или „Кво вадис, Катице”, али, ето, Јасмила Жбанић се прва сетила. И нека је. Треба казивати приче о страдању малих људи са овог подручја. Можда неће помоћи да у будућности буде мање несреће, али сигурно не могу да шкоде.

Па ипак, неки људи у Србији мисле да филм штети српским националним интересима. Чак и када се гледа кроз 4С наочаре, тешко је наћи озбиљнију тенденциозност и антисрпску пропаганду. Истина, радња је смештена у Сребреницу и говори о страдању муслимана, остављајући по страни оно што је том масакру претходило, али неки фабулозни оквир увек мора да постоји. Овде је реч о неколико дана јула 1995. године. Суштинско је питање да ли у приказу самог збивања има фактографских грешака, али они који филм критикују то не кажу. Чини се да је критичарима битније да филм осуде као антисрпску пропаганду и тако спрече његово приказивање.

Када је реч о приказу сребреничког масовног злочина, филм није рекао ништа ново. Мада шаље поруку да је побијено све мушко пунолетно становништво Сребренице, филм не лицитира бројем жртава. Посебно треба нагласити да се масовно стрељање војно способних мушкараца не тумачи геноцидном намером, него мотивом освете. А освета је грех, бар према Новом завету, јер је у божјим рукама. Према Старом завету, Младић би могао бити и невин. Чак и у Хагу би, да је могао бити доказ, овај филм подједнако користили и тужилаштво и Младићева одбрана.

Већи грех режисерка приписује, али тиме и чини Србији. Тај грех се у филму котрља на точковима јединог аутобуса на којем је исписана фирма – „Ласта”. Још експлицитније се наглашава у одговору холандског официра, на питање новинара из Београда: шта се овде дешава? Као у реклами чију поруку морају да схвате и слабоумни, Холанђанин одговара – знате ви веома добро шта се овде дешава! Тиме се као задња пошта кривца за злочин у Сребреници адресира Београд. Документи, међутим, показују да се у тој фази рата и на том простору Београд мало питао.

Но, када већ помињемо холандске војнике, њих филм у великој мери амнестира. Мада се радња дешава у зони њихове одговорности, они су приказани као добронамерни, бирократски доследни, али војно и политички немоћни. Да се на избору за европски Оскар гласало као на „Евровизији”, холандски члан жирија дао би „твелв поинтс”.

Како год, и главна глумица, Јасна Ђуричић, мора бити задовољна. Без сопствене кривице је постала лауреат европске филмске академије за најбољу главну женску улогу мада је више, као и њен муж, који тумачи лик генерала Младића, заслужила награду за храброст. Истина, њена глума је добра, али далеко од најбоље, чак и у овом филму. Врхунски глумачки дар дошао је до пуног изражаја само у сцени у којој опраштајуће-осуђујућим погледом, у лицу дечака Николе, сина крвника, препознаје сопствену децу Хамдију и Нихада. Баш тај поглед, који је требало да буде контрапункт покајничком погледу зулумћара, кога неубедљиво, пренаглашено острашћено и на моменте карикатурално игра Емир Хаџихафизбеговић, изгледа да највише смета овдашњим критичарима.

О филму треба рећи и да је прављен за западно тржиште јер балканска лицемерна душа свакако не може да схвати себичност Аиде, која позицију преводиоца УН користи да спасе искључиво чланове своје породице. Поређења ради, балканском менталитету је ближи одијум који, у „Дари из Јасеновца”, ствара лик жене – тумачи је Наташа Нинковић – која попут Аиде има малу функцију у логору и по сваку цену жели да спасе своју ћерку.

Читаоцу ће бити тешко да упореди ове ликове јер је „Дару” могао да види више пута на јавном сервису, док се поводом приказивања „Аиде” ломе копља. Прича се да је било предлога да се „Аида” појави на Фесту, под условом да се „Дара” прикаже на Сарајевском филмском фестивалу, али је тај план пропао.

Тако је, уместо теме коју провоцира филм, овде покренута политикантска прича да ли „Аиду” треба приказати на јавном сервису. Грађанистичко крило опозиције тражи да се филм прикаже, док националисти критикују и саму помисао на то. Власт ћути и ослушкује вокс попули, а РТС мудрује да је то ствар уређивачког колегијума. То врзино коло показује да и грађанистима и националистима наводне вредности за које се боре служе тек за привлачење гласова. У том смислу, власт је бар поштена.

Уместо да афирмишу идеју филма, грађанисти се баве распалим и инертним РТС-ом, док се националисти залажу за цензуру. Да су мало мудрији, они би уместо тога вршили притисак да управо РТС продуцира играни или документарни филм о Сребреници. Не са идејом да се српски злочини умање или оправдају, већ да се ставе у одређени контекст који би приказао ширу слику. Кључни проблем није сам злочин, већ то што, захваљујући политички мотивисаној пропаганди, светска јавност тај злочин види као последицу српске генетске, или бар културно-менталитетске бестијалности. У томе су националисти у праву, али својом одбрамбеном реториком, нажалост, само учвршћују тај стереотип.

Треба учити од Енглеза. Њихове ТВ продукције су успеле да вишеструко масивнији и систематичнији злочин над цивилним становништвом Дрездена, који се десио само педесет година пре Сребренице, хуманизују. Не скривајући чињенице, али их стављајући у одређени историјски контекст, изграђен је здраворазумски наратив у којем се, чак ни непосредни извршиоци не виде као ратни злочинци. Напротив, упркос томе што су пред сам крај рата, за само неколико сати, планским бомбардовањем убили најмање двадесет и пет хиљада жена и деце – јер су војно способни мушкарци били на фронту – јединице које су то учиниле добиле су пре пар година споменик у Лондону. Најтежу казну је претрпео главнокомандујући тих јединица, генерал Артур Харис, тиме што га Черчил није поменуо у победничком обраћању нацији на крају рата. У томе је, међутим, разлика између Енглеза и Срба, британског патриотизма и српског национализма, проактивног Би-Би-Сија и аутистичног РТС-а, синова госпође министарке и енглеског конзула.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa